TRILOGIJA - UTRO

Utro

Ti utro
{to ne dozvoli okovo
da ja izgori no}ta,
{to me natera niz maglava
da ja gledam panoramata
na srceto moe,
nebare tajni krie,
ko pes skitnik,
ko krston na ridon skirien,
ne me ostavaj na no}ta!

Krstot

Se pra{uvam, me gleda{ li,
dali postojam za tebe?
- Eve me!
So o~ive ti poka`uvam
- Eve me!
Kako mo`e utrovo da ne te pleni?
Ili mo`ebi od vremiwa si tuka
i utrovo ti e kako... utro.
Znam, znae{, isti sme
i Ti i psite i Jas.
Eve me pristignuvam,
vi se pridru`uvam.

Psite skitnici se zdru`ile
ko vetkite na suvite lozi
koi go ~ekaat tvojot kamen
da gi zgree.
Ne znaat tie {to vetrot
me|u grankite im pee
vsu{nost im se smee
strplivo ~ekaj}i
slavejot na grankite da zdu{i
i zaedno da gi zadu{i.
Znae{ li i dvajcata mol~ime
eden na drug ~ekame
koj prv solza }e pu{ti,
Ti,
Ti od kamen,
a Jas,
a Jas bi sakal da sum
kako Ti.

I povtorno utro

Ti utro
{to ne dozvoli okovo
da ja izgori no}ta,
napravi mese~inata
na sonceto da mu prkosi,
da gi poka`e site svoi oblini,
pa site smo od majka rodeni,
neka se razgori!
Neka se raspali!

Ne me ostavaj na no}ta!